Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me


Bi­la je to pje­sma či­ja se me­lo­di­ja ne za­bo­ra­vlja i raz­log što su se po­če­li ja­vlja­ti po­je­din­ci gru­pa­ci­je, or­ga­ni­za­ci­je i in­sti­tu­ci­je sa že­ljom da se što pri­je una­ka­zi ili uni­šti ovaj sim­bol slo­bo­de fil­ma. Alar­mi­ra­ne su pr­vi put u isto­ri­ji ki­ne­ma­to­gra­fi­je sve cen­zu­re svi­je­ta, upa­lje­na su sig­nal­na svi­je­tla za uz­bu­nu, a po­li­caj­ci su sa­če­ki­va­li ko­pi­je na gra­ni­ca­ma, u pri­sta­ni­šti­ma ili na aero­dro­mi­ma. Haj­ka na film, u onim naj­dra­stič­ni­jim for­ma­ma za­po­če­la je u Ame­ri­ci. Sa ve­li­kim odu­še­vlje­njem film su, na sve­ča­noj pre­mi­je­ri, pu­bli­ci pred­sta­vi­li po­pu­lar­ni glum­ci Me­ri Pik­ford i Da­glas Fer­banks. Slu­žbe­no je tra­že­no da se iz­ba­ce mno­gi ka­dro­vi, po­seb­no oni ko­ji pri­ka­zu­ju mor­na­re sa cr­vlji­vim me­som i na­spram njih ofi­ci­re ka­ko uži­va­ju u svo­jim spe­ci­jal­no pri­pre­mlje­nim ob­ro­ci­ma, za­tim ode­ske ste­pe­ni­ce i sa­me de­mon­stra­ci­je. Na­sil­no je film ra­zo­ren i po­sli­je dra­stič­ne po­li­cij­ske cen­zu­re ni­je po­šte­đen ni­je­dan ka­dar a sko­ro sva­ki tre­ći iz­ba­čen je i spa­ljen. Ta­ko je film do­bio sa­svim dru­gi smi­sao.
Re­pre­sa­li­je su iz­gle­da­le u ovoj cen­zor­skoj va­ri­jan­ti kao ra­zu­man i oprav­dan voj­nič­ki akt pro­tiv sa­mo­volj­nog na­ru­ša­va­nja di­sci­pli­ne. U Nje­mač­koj je cen­zor­ski te­ror na­i­šao na oštro pro­ti­vlje­nje pu­bli­ke. Pr­ve pro­jek­ci­je osi­gu­ra­le su fil­mu to­li­ki uspjeh i po­pu­lar­nost da se sa­vje­sni cen­zo­ri ni­su usu­đi­va­li od­mah da sa­op­šte jav­no­sti od­lu­ku o za­bra­ni! Bi­li su pri­si­lje­ni da pre­go­va­ra­ju sa di­stri­bu­te­rom o uslo­vi­ma pod ko­ji­ma bi se even­tu­al­no ka­sni­je do­zvo­li­lo pri­ka­zi­va­nje fil­ma. Do­šlo je do žuč­nih ob­ja­šnje­nja me­đu po­li­tič­kim par­ti­ja­ma, ja­kog pri­ti­ska de­sni­ce i ge­ne­ra­la na vla­di­ne or­ga­ne, pri­je­ti­lo se otvo­re­nim re­pre­sa­li­ja­ma sve dok ni­je iz­dej­stvo­va­na pri­vi­re­me­na za­bra­na. Sa­mo obra­zlo­že­nje je po du­ži­ni i is­crp­no­sti ku­ri­o­zi­tet za se­be.
Kao iz­u­zet­ni umjet­nik fil­ma, Ej­zen­štajn uspi­je­va da stvo­ri ve­li­čan­stven i dir­ljiv mit. Tre­ba ipak ima­ti na umu da je taj estet­ski sen­zi­bi­li­tet po­dr­žan i usled po­li­tič­ke va­žno­sti: san o pro­mje­ni svi­je­ta uz po­moć osvi­je­šće­nih Lju­di, sa­njan u to vri­je­me, no­sio je na­ziv „re­vo­lu­ci­ja”. Ali i bez ra­zu­mi­je­va­nja, ili još bo­lje, bez pre­ci­znog osvje­šće­nja o to­me u šta se sve to ka­sni­je pre­tvo­ri­lo, ipak se osje­ća vje­tar ep­ske avan­tu­re ka­ko iz­bi­ja iz ovog fil­ma i po­kre­će ga. Me­đu­tim, upo­tri­je­blje­ne su hi­lja­de ri­je­či da bi se ne­spret­no do­ka­za­lo da film pod­sti­če na ne­po­slu­šnost pro­tiv voj­nih, po­seb­no mor­na­rič­kih ko­man­da­na­ta i da je u da­tom tre­nut­ku šte­tan za ob­no­vu mo­ra­la po­ra­že­nog nje­mač­kog gra­đa­ni­na! Naj­ve­ću do­zu do­vi­tlji­vo­sti po­ka­za­li su šved­ski cen­zo­ri pre­ba­cu­ju­ći jed­no­stav­no pr­vi dio na kraj fil­ma pa ta­ko ka­žnja­va­nje po­sta­je lo­gič­no i opor­tu­no. Slič­no je bi­lo i u Fran­cu­skoj, Špa­ni­ji, Ita­li­ji i mno­gim dru­gim ze­mlja­ma u ko­ji­ma je sva­ka no­va pro­jek­ci­ja zna­či­la pra­vi po­li­tič­ki pro­blem. Ali, isti­na se ni­je mo­gla iz­bri­sa­ti i sva­ki ka­dar je pru­žao ži­lav ot­por is­po­lja­va­ju­ći u ova­kvoj at­mos­fe­ri još ja­če svo­ju fi­zič­ku pri­sut­nost tem­pi­ra­ne ma­ši­ne ko­ja sa­mo če­ka da se uga­se svje­tla u dvo­ra­ni pa da poč­ne sa sin­hro­ni­zo­va­nim de­to­na­ci­ja­ma kao uvo­dom u či­ta­nje i pre­ži­vlja­va­nje ma­ni­fe­sta pro­le­ter­ske re­vo­lu­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)